Kopnena operacija u Iranu (IV deo)
0
Najnovije aktivnosti američke avijacije i izjave državnih zvaničnika SAD ukazuju na težnju da se postigne sporazum sa Iranom do 6. aprila. Zvaničnici Irana, međutim, negiraju da se vode bilo kakvi pregovori i ističu da preuzimanje obogaćenog uranijuma verovatno neće biti moguće, jer se nalazi duboko ispod površine i do njega će teško bilo ko doći. U tom kontekstu dodatno je bombardovan region Isfahan, gde je registrovano obaranje dva američka udarno izviđačka bespilotna vazduhoplova MQ-9 Reaper, dok je na priobalju južnog Irana oboreno pet izraelskih udarno izviđačkih dronova Hermes. Irački pokret otpora nastavlja napade na američke baze na severu Iraka (Erbil), u Kuvajtu i Jordanu, dok Izrael, bar zvanično, neće učestvovati u kopnenim operacijama u Iranu. Na društvenim mrežama objavljen je snimak koji osvetljava trenutna zbivanja u Iranu. Prema svemu sudeći, SAD traže sagovornika u Iranu koji bi, po modelu iz Venecuele, omogućio američku kontrolu nad iranskom naftom, dodatno učinio Iran bezopasnim preuzimanjem dosada obogaćenog uranijuma i obustavom proizvodnje i razvoja raketnog programa i bespilotnih letelica. Za sada, bar zvanično, SAD nemaju sagovornika u Iranu.
Pre dva dana u provinciji Markazi, u centralnom Iranu, uhapšeno je 65 osoba pod optužbom za špijunažu u korist SAD i Izraela. Podsećam, u centralnom Iranu nalaze se tri najvažnija objekta iz nuklearnog programa.
Ukoliko do rešenja ne dođe, prema najnovijoj izjavi američkog predsednika Trampa, Iran će biti vraćen u „kameno doba“. Rušenje mosta u izgradnji koji povezuje Teheran sa gradom Karadžem i zapadnim delom zemlje ukazuje na početak sprovođenja te taktike. Slične pretnje upućene su i Srbiji 1999. godine, kada je, prema zvaničnim podacima, porušeno ili oštećeno 44 mosta. Ovaj trenutak pokazuje da SAD trenutno nemaju sagovornika unutar persijskog korpusa stanovništva i da pritiskom žele da ga stvore. U međuvremenu, na Bliski istok se iz SAD, preko Velike Britanije, prebacuje dodatnih 18 jurišnih borbenih aviona A 10 Thunderbolt II.
Koje snage se mogu angažovati u potencijalnoj kopnenoj operaciji i koje lokacije bi mogle biti zanimljive za američke snage? Prema dostupnim izveštajima, za kopnenu operaciju na Bliskom istoku predislocirane su:
- 82. vazdušno desantna divizija (82nd Airborne Division) — komanda divizije i 1. brigadni borbeni tim (1st BCT) iz Fort Brega raspoređeni su na Bliski istok. Puna formacija brigade obuhvata tri padobranska bataljona, izviđački eskadron, artiljerijski bataljon (M119A3 105 mm haubice) i bataljon za podršku, ukupno oko 3.500 pripadnika.
- 173. vazdušno desantna brigada (173rd Airborne Brigade) — stacionirana u Vićenci, Italija, može biti angažovana kao jedinica za brzo reagovanje u okviru CENTCOM zone odgovornosti. Brigada u punoj formaciji broji dva padobranska bataljona, izviđački eskadron, artiljerijski bataljon, inženjerijsku četu i bataljon za podršku, ukupno oko 3.300 pripadnika.
- 1. brigadni borbeni tim (1st BCT) 10. planinske divizije, poznat pod nadimkom „Warrior Brigade“ — sastoji se od tri pešadijska bataljona, izviđačkog eskadrona, artiljerijskog bataljona, bataljona za podršku i bataljona specijalnih trupa, ukupno oko 3.500 pripadnika.
- Specijalne jedinice — stotine pripadnika Navy SEALs („morske foke“) i 75. rendžerskog puka (75th Ranger Regiment).
- 160. puk za specijalne operacije – vazduhoplovstvo (160th SOAR), poznat kao „Noćne senke“ (Night Stalkers), specijalizovan za transport (MH 47G Chinook, MH 60M Black Hawk i AH/MH 6 Little Bird) specijalnih jedinica poput Delta Force, Navy SEALs, Zelenih beretki i drugih. Precizan broj pripadnika nije javno dostupan, ali se procenjuje na nekoliko stotina operativnog osoblja uz odgovarajući broj letelica.
- Amfibijsko jurišni brod USS Tripoli (LHA 7) — stigao u rejon Arabijskog mora sa oko 3.500 marinaca i mornara (uključujući posadu broda i pripadnike 31. MEU).
- 11. i 31. ekspediciona jedinica mornaričke pešadije (MEU) — 31. MEU je stigla u rejon Arabijskog mora u sastavu grupe Tripoli sa oko 2.200 marinaca, dok je 11. MEU na putu iz San Dijega kao dodatno pojačanje sa oko 2.500 marinaca (prateći brodovi: USS Boxer, USS Comstock, USS Portland).
- Nosači aviona:
- USS Gerald R. Ford (CVN 78) — trenutno u Jadranskom moru, u luci Split (Hrvatska), gde se nalazi na popravci nakon manjeg požara. Posada broda broji oko 4.100 mornara, uz više od 60 aviona (F/A 18, EA 18G, E 2D, MH 60R/S).
- USS Abraham Lincoln (CVN 72) — u Arapskom moru, u sastavu udarne grupe CSG 3, sa oko 5.600 mornara i više od 60 aviona.
- USS George H.W. Bush (CVN 77) — napustio Norfolk 31. marta 2026, u tranzitu ka Mediteranu/Bliskom istoku, sa oko 5.700 mornara i više od 60 aviona.
- Stalno angažovane snage CENTCOM a na Bliskom istoku, ukupno oko 50.000 pripadnika.
Ukupno će na Bliskom istoku do 6. aprila biti skoncentrisano oko 60.000 pripadnika američke vojske (računajući stalne snage CENTCOM a od 50.000, dodatnih 3.500 marinaca sa Tripolija i oko 3.500 padobranaca iz 82. divizije). Prema ocenama vojnih analitičara, taj broj je nedovoljan za kopnenu operaciju. U medijima se pominje mogućnost slanja još oko 17.000 vojnika ukoliko dođe do kopnene intervencije, što bi ukupan broj američkih snaga u regionu podiglo na više od 70.000.
Nasuprot njima, Iran bi mogao angažovati preko milion borbeno sposobnih ljudi, uključujući redovnu vojsku, Revolucionarnu gardu i pripadnike paravojne formacije Basij. U sklopu ratnih napora, iranske vlasti su spustile starosnu granicu za regrutaciju na 12 godina — deca se angažuju na kontrolnim punktovima, u ophodnjama i u logističkoj podršci, što predstavlja kršenje međunarodnog prava i iranskog zakonodavstva.
Prilikom razmatranja faktora koji mogu uticati na odluku o sprovođenju kopnene operacije (II deo) jasno se izdvajaju dva dela iranske teritorije: pokrajina Zapadni Azerbejdžan i teritorije koje vode ka toj pokrajini, kao i iranski deo Omanskog zaliva na jugoistoku zemlje.
Što se tiče pokrajine Zapadni Azerbejdžan, ovaj pravac je povoljan za angažovanje kopnenih snaga, ali veliku prepreku predstavlja situacija u severnom Iraku i uopšte u Iraku, gde proiranske paravojne grupe deluju u okviru državnih snaga. One su poznate kao Narodne mobilizacione snage (PMF), a zajednički se nazivaju „Islamski otpor u Iraku“ (IRI). Ove formacije izvode napade na američke baze. Javnosti je malo poznato da američki avioni A 10 Thunderbolt II, stacionirani u Jemenu, svakodnevno izvode napade na objekte regularne iračke armije, i to ne samo na severu, već i na istoku Iraka.
Na severu Iraka većinu stanovništva čine Kurdi, koji zajedno sa Kurdima u Iranu obrazuju jednu teritorijalnu celinu. Turski predsednik Tajip Redžep Erdogan izjavio je da će se Turska boriti na iranskoj strani u slučaju angažovanja Kurda u svrgavanju vlasti u Iranu, dok se o eventualnom angažovanju Azerbejdžanaca nije izjasnio. Turskoj, zbog predstojeće turističke sezone, trenutno ne odgovara otvaranje fronta na njenim granicama, ali SAD imaju mogućnosti da je pritisnu, na primer kroz isporuku borbenih aviona F 35 ili teritorijalne ustupke Azerbejdžanu nakon svrgavanja vlasti u Teheranu. Azerbejdžan može biti potencijalna teritorija sa koje bi se lansirala ofanziva protiv Irana, uz upotrebu padobranaca 82. vazdušno desantne divizije i 1. brigadnog borbenog tima 10. planinske divizije („Warrior Brigade“). Rušenje mosta kod Teherana može biti signal da se takav scenario razmatra. Najverovatniji razvoj situacije mogao bi biti zaključenje jednostranog primirja i rešavanje problema koje SAD trenutno imaju u Iraku, dok bi se rasplet odložio za septembar ili oktobar. U prilog tome ide i potpisivanje sporazuma SAD sa Rumunijom o korišćenju njihovih vazduhoplovnih baza Mihail Kogălniceanu (MK Air Base) u istočnoj Rumuniji i Câmpia Turzii u centralnoj Rumuniji, kao i baziranje nekoliko vazdušnih tankera u vazduhoplovnoj bazi Graf Ignatievo u Bugarskoj, gde je prisustvo KC 135 tankera obrazloženo vežbom NATO Sea Shield 2026 (od 23. marta do 3. aprila 2026) na Crnom moru i u slivu Dunava. U prilog aktiviranja ovog pravca govori i pojaćano američko prisustvo u Jermeniji.
Podaci sa platforme za praćenje letova "FlightRadar24" pokazali su da je američko ratno vazduhoplovstvo izvelo oko 35 vojnih teretnih letova za Jermeniju i Azerbejdžan u kratkom periodu (od 30. januara do 11. februara 2026). Od toga, 20 letova je imalo za odredište Jermeniju. Većina letova je poletala iz vazduhoplovne baze Ramštajn u Nemačkoj, a korišćeni su teški transportni avioni C-17 Globemaster III. Neki analitičari povećano prisustvo SAD na severnoj granici Irana (u Jermeniji i Azerbejdžanu) vide kao deo šire strategije potencijalnog opkoljavanja Irana, iako za to nema čvrstih dokaza. Takođe, SAD, a ne Jermenija, dobile su kontrolu nad ključnom saobraćajnicom koja povezuje delove Azerbejdžana preko teritorije Jermenije. Ovo je postignuto sporazumom potpisanim u Vašingtonu u avgustu 2025. godine, a potvrđenim tokom posete potpredsednika Vensa Jermeniji u februaru 2026. Ime ovog projekta je TRIPP (Trampova ruta za međunarodni mir i prosperitet). Ovim su SAD dobile strateško uporište na Kavkazu i na granici sa Iranom. Time direktno smanjuju ruski i turski uticaj i dobijaju ključnu tačku za nadgledanje i pritisak na Iran.
Omanski zaliv u Iranu (deo u pokrajini Sistan i Beludžistan) predstavlja takođe zanimljiv pravac za izvođenje napada na iransku teritoriju, na kojem bi se mogle angažovati 11. i 31. ekspedicione jedinice mornaričke pešadije, koje se trenutno nalaze u Arapskom moru, uz moguće uključivanje 82. vazdušno desantne divizije radi zauzimanja planinskog priobalnog masiva. Posebno bi bilo značajno pratiti ponašanje Pakistana. U noći između 2. i 3. aprila registrovani su žestoki udari po ovom pograničnom prostoru. Očekuje se aktivnije nego do sada učešće arapskih zemalja u potencijalnom napadu na Omanski zaliv. Da se takve aktivnosti već odvijaju potvrđuje i informacija da je iznad planinskog masiva centralnog Irana srušena kineska bespilotna letelica Wing Loong II, verovatno u vlasništvu UAE ili Saudijske Arabije. Smirivanju situacije u pogledu Pakistana svoj doprinos je dala Kina, koja je 31. marta za pregovarački sto dovela Avganistan i Pakistan.
Pretpostavlja se da će SAD zasad nastaviti sa uništavanjem infrastrukture Irana, kao vid pritiska, a da će se potom povući iz aktivnih borbenih dejstava na iranskoj teritoriji bar do druge polovine leta. Upotreba nuklearnog oružja nije isključena, ali bi takav potez Rusiji dao „kard blanš“ za primenu taktičkog nuklearnog oružja u Ukrajini. Prema navodima pojedinih medija, Rusija je upozorila Izrael da ne razmatra upotrebu nuklearnog oružja. Ovakva opcija dodatno objašnjava nedavni zahtev Ukrajine upućen NATO u da joj se predaju nuklearni projektili, jer je verovatno upoznata sa scenarijima planiranim za rat protiv Irana. Zanimljivo je da su OSU, u vreme razmatranja kopnene operacije SAD protiv Irana, preduzele niz delimično uspešnih kontraofanziva na frontu, verovatno sa ciljem da „zaokupiraju“ Rusiju sopstvenim problemima u Ukrajini.
Zasad je izvesno da će se SAD na Bliskom istoku baviti obaveštajnim radom, destabilizacijom Irana iznutra, stabilizacijom situacije u Iraku, pripremama za nastavak vojnih akcija pritiv Irana, pripremama i ponovnim uspostavljanjem prisustva u zemljama Zaliva u novonastalim uslovima, sve do pronalaženja održivog rešenja za Iran vojnim ili nevojnim sredstvima.
U prilog prelaska u privremenu defanzivu govori i informacija da je 23. marta pokrenuta procedura nabavki za potrebe američke vojske. SAD su u hitnom postupku raspisale potragu za dobavljačima mobilnih brzosklopivih bunkera za zaštitu svojih vojnika na Bliskom istoku od udarnog talasa, krhotina, šrapnela i balističkih projektila. Odgovarajuće obaveštenje pojavilo se 23. marta 2026. godine. U skladu sa zahtevom, dobavljači moraju da dostave informacije o mogućnosti realizacije isporuka u tri opcije rokova: u roku od 3, 15 ili 30 dana.
Naravno, ovi bunkeri mogli bi se koristiti ne samo za zaštitu koncentracija trupa pred predstojeću kopnenu operaciju, već i za jačanje pozicija na okupiranim teritorijama u Iranu tokom i nakon kopnene operacije. Takođe, zbog „uspeha“ na Bliskom istoku penzionisan je načelnik generalštaba američke vojske Randy George dok je smenjeno najmanje 12 američkih generala, što će verovatno dovesti do odlaganja kopnene operacije o čemu je bilo reči.