Kopnena operacija u Iranu (III deo)
0
Pokušaj da se likvidacijom državnog, vojnog i verskog vrha Irana podstaknu nemiri i izvrši promena vlasti u onu kooperativniju prema SAD i Izraelu pokazao se neuspešnim, uz loše izglede da se mirovni pregovori uopšte započnu, sa ili bez posrednika. Kao rezultat takvog razvoja situacije, cene sirove nafte, uprkos veštim potezima SAD, svakodnevno rastu. Decenijama građeno američko vojno prisustvo u zalivskim zemljama dovedeno je u pitanje. Iako se u SAD tvrdi da su svi ciljevi vojne operacije u Iranu u potpunosti realizovani, sve glasnije se u Vašingtonu govori o kopnenoj operaciji.
Prema pisanju Wall Street Journala, predsednik Tramp je odobrio planove za kopnenu invaziju na Iran koja bi u skladu sa američkim Zakonom mogla trajati dva meseca. Na osnovu izveštaja ovog lista, SAD bi za kopnenu operaciju mogle angažovati oko 17.000 vojnika, što se ocenjuje kao premalo, iako se snage svakodnevno uvećavaju.
Uz to, zapovednik Rezervnih snaga američkog marinskog korpusa, general‑potpukovnik Leonard F. Anderson IV, uputio je pismo rezervistima u kojem ih poziva da hitno preispitaju nivo svoje spremnosti u kontekstu aktuelnih operacija protiv Irana. Sve više deluje kao demonstracija sile i pokušaj da se protivnik psihološki pritisne i natera na predaju.
Iako je broj nedovoljan za okupaciju, analitičari navode da bi se ovakve snage mogle koristiti za tri specifične misije:
- Zauzimanje strateških tačaka – poput ostrva u Ormuskom moreuzu (npr. Abu Musa, Veliki i Mali Tunb) ili delova obale.
- Obezbeđivanje zaliha uranijuma – preuzimanje ili uništavanje iranskog obogaćenog uranijuma iz pogođenih postrojenja.
- Kratkotrajni upadi – izvođenje prepada i povlačenje, bez dugotrajnog držanja teritorije.
Za uspešnu realizaciju bilo koje od tri pomenute misije od presudnog je značaja postići iznenađenje. Zauzimanje pomenutih ostrva u Hormuškom moreuzu predstavlja veliki izazov, jer ih je Iran još od 1971. godine, kada ih je zauzeo, pretvorio u utvrđene položaje. Nemoguće im je neprimećeno prići plovilima, naročito kada je moreuz prepun usidrenih brodova, pa bi svaka koncentracija amfibijskih plovila SAD bila lako otkrivena. Iran je poslednjih godina značajno napredovao u svom svemirskom programu i trenutno ima nekoliko satelita u orbiti namenjenih osmatranju i prikupljanju podataka: Hajam (Khayyam), lansiran 2022. godine sa rezolucijom od 1 m; serija Noor (Svetlost), lansirana 2020., 2022. i 2023. godine; i Pars 1, istraživački i osmatrački satelit lansiran početkom 2024. godine, fokusiran na skeniranje iranske teritorije.
Izbor padobranskih jedinica za izvršenje segmenta kopnene vojne operacije je logičan korak, jer one ne moraju biti stacionirane u zalivskim zemljama, pa bi se obezbedila tajnost i izbegao udar po koncentracijama trupa na terenu. U dosadašnjem delu vojnih operacija zabeleženi su niski preleti američke avijacije iznad centralnog dela Irana, gde se nalaze tri najznačajnija objekta iz iranskog nuklearnog programa, i u pokrajinama Hormozgan i Sistan i Belučistan, što je omogućilo iranskoj PVO kratkog dometa da svojim dejstvom ošteti dva američka borbena aviona (F‑16 i F‑35) iznad centralnog dela Irana, F‑15E iznad ostrva Hormuz koje pripada pokrajini Hormozgan i F/A‑18 Super Hornet u blizini luke Čabahar. U međuvremenu oštećen je još jedan F-16 na nepoznatoj lokaciji. Oboren je značajan broj izviđačko udarnih bespilotnih letelica iznad moreuza i južnog dela Irana.
Ovi niski preleti i izviđačke aktivnosti mogli bi ukazivati na testiranje iranske protivvazdušne odbrane iznad potencijalnih ciljeva buduće kopnene operacije, u smislu angažovanja transportnih aviona C‑17 Globemaster III i C‑130 Hercules. Kakvi su zaključci izvedeni iz ovih aktivnosti zasad nije poznato, ali se zna da je Pentagon pripremio više opcija za operaciju, dok vojni analitičari upozoravaju da bi angažovanje elitnih jedinica na tlu Irana moglo da se pretvori u katastrofu.
Iako su u dosadašnjim udarima uglavnom uništeni sistemi dugog i srednjeg dometa, ostaje nepoznanica da li je Iran sačuvao deo tih sistema PVO, čekajući povoljan trenutak da ih aktivira. Za dosadašnja obaranja bespilotnih letelica i oštećenja aviona zaslužni su pasivni sistemi PVO kratkog dometa, koji predstavljaju ozbiljnu pretnju transportnoj avijaciji. Zbog toga se postavlja pitanje da li bi se rizik padobranskog desanta isplatio i da li bi se takav desant koristio na samom početku kopnene operacije ili za otvaranje novog fronta nakon njenog otpočinjanja, kao što je bio slučaj u Iraku marta 2003. godine, o čemu je već bilo reči u I delu.
U slučaju američkog desanta na ostrva Abu Musa, Veliki i Mali Tunb, ponovila bi se situacija nemačkog vazdušnog desanta na Krit, kodnog naziva Operacija Merkur, izveden od 20. maja do 1. juna 1941. godine tokom Drugog svetskog rata. To je bila prva i jedina velika invazija u istoriji ratovanja izvedena isključivo vazdušnim desantom, bez klasičnog pomorskog iskrcavanja. Nemački plan predviđao je masovno iskrcavanje padobranaca i jedinica prebačenih jedrilicama DFS 230, sa ciljem zauzimanja tri ključna aerodroma: Maleme, Hanija i Retimno. Ostrvo je branilo oko 40.000 Britanaca, Grka, Australijanaca i Novozelanđana. Uprkos teškim gubicima, nemačke snage su uspele da zauzmu Krit, ali je pobeda bila pirova. Šokiran gubitkom oko 4.000 padobranaca (od 22.000 koliko ih je angažovano) i 370 uništenih ili oštećenih aviona, Hitler je nakon toga izjavio da je „dan padobranaca prošao“ i odustao od planova vazdušnog desanta na Maltu.
Danas se vojna doktrina menja iz nekoliko ključnih razloga:
• Moderna PVO – savremeni radari i raketni sistemi čine spore transportne avione lakim metama.
• Helikopterski desanti – tehnologija helikoptera i tilt rotor letelica poput V-22 Osprey omogućava preciznije iskrcavanje vojnika direktno na cilj, bez potrebe za okupljanjem na zemlji nakon skoka.
• Logistika – lakše je spustiti tešku opremu i oklopna vozila transportnim avionima direktno na pistu koju su prethodno zauzele specijalne jedinice.
Relativno mali broj padobranaca, oko 3.000 iz 82. vazdušno‑desantne divizije (bez angažovanja 137. vazdušno‑desantne brigade), mogao bi da se desantira kombinovano: HAHO skokovima (High Altitude High Opening) i helikopterskim desantom, uz podršku i elektronsko ometanje iz vazduha, na ostrva Abu Musa i Veliki Tonb. Oba ostrva poseduju aerodromske piste, što bi po zauzimanju omogućilo prebacivanje dodatnih trupa i olakšalo logistiku. Ostrva su dovoljno udaljena (oko 80 km) od iranskog kopna da se po njima ne može dejstvovati klasičnom artiljerijom, čime bi se izbegao scenario Zmijskog ostrva iz rata u Ukrajini.
U tom pogledu, vazdušni desant na glavni iranski naftni terminal na ostrvu Harg (Khark), udaljenom oko 32 km od kopna, predstavlja nepovoljniju opciju. Njegovo razaranje moglo bi da izazove uzvratni raketni odgovor po naftnim postrojenjima širom Zaliva i dovede do još veće naftne krize. USAF su početkom rata izvele udar na ovo ostrvo ne gađajući infrastrukturu, što se može protumačiti kao uništavanje potencijalnih minskih polja u desantnoj prostoriji i izrada zaklona za padobrance prilikom desantiranja. Zauzimanjem pomenutih ostrva ne bi se rešio problem kontrole nad moreuzom – to bi bila simbolična pobeda koja bi mogla skupo da košta.
Jedino zauzimanjem najvećeg ostrva Kešm (Qeshm), poznate turističke destinacije sa aerodromskom pistom udaljene oko 3 km od kopna, imalo bi strateški smisao jer bi se njegovim osvajanjem, uz zauzimanje priobalja Arabijskog mora, ostvarila kontrola nad Hormuškim moreuzom. Ostrvo je dugačko oko 110 kilometara i prosečno široko oko 15 km. Kešm se smatra „prirodnim utvrđenjem“ zbog pećina i delom nepristupačne obale, a navodno poseduje veliku podzemnu raketnu bazu iranske vojske i predstavlja stratešku kičmu Irana u tom regionu. Zbog veličine ostrva i njegovog položaja bile bi potrebne značajne snage, kojih zasad nema. Desant na ostrvo značio bi krvavi sukob sa velikim brojem poginulih na obe strane.
Postavlja se pitanje zašto su padobranske jedinice upućene na Bliski istok ako su padobranski skokovi rizični. Ako je planiran helikopterski desant, za koji je specijalizovana 101. vazdušno desantna divizija, zašto ona nije angažovana? Da li su reči potpredsednika Sjedinjenih Američkih Država Džej Di Vensa bile iskrene kada je izjavio da je posao u Iranu zaista završen, a planirani ciljevi ostvareni? Istina je da 82. vazdušno desantna divizija poseduje sopstvene helikoptere, ali bi njihova koncentracija teško mogla proći neprimećeno. Prednost korišćenja padobranskih jedinica jeste u tome što se mogu uputiti na bilo koju destinaciju radi izvođenja operacija.
Najnoviji rasporedi ukazuju da su elementi 82. vazdušno desantne divizije prebačeni u širi region Bliskog istoka, ali ne na jednoj lokaciji, već raspršeno po više baza – pominju se Jordan, Kuvajt, Saudijska Arabija, Irak i Katar. Takav raspored, osim što predstavlja manju metu, omogućava da jedinice po potrebi budu istovremeno borbeno angažovane na Bliskom istoku ili na bilo kom drugom žarištu, a da to ne bude lako uočeno. Postavlja se pitanje da li se pod okriljem potencijalne kopnene operacije u Iranu krije nešto sasvim drugo.
Na kraju, jedna pozitivna vest – SAD su juče odobrile da ruski tanker, upućen ka Kubi, a zatim zaustavljen i skrenut zbog američkih sankcija, isporuči naftu ovoj ostrvskoj zemlji u humanitarne svrhe.
Padobranske jedinice se, naravno, mogu koristiti i u drugim scenarijima kopnene operacije u Iranu, o čemu će biti reči u nastavku…
