Iran posle 78 dana rata

Danas je 78. dan rata SAD i Izraela protiv Irana. Zašto je važan ovaj datum? SRJ je 1999. godine odolevala 78 dana agresiji 19 članica NATO saveza. Kao i u slučaju SRJ, kada su NATO članice ostale bez visokoprecizne municije, pokrenuti su pregovori. Tada je, kao i sada Iranu, prećeno "povratkom u kameno doba". Možda je korišćen drugačiji izraz, ali razlika je bila samo u nijansama, jer je sve što je vredelo od industrijskih kapaciteta u SRJ već bilo delimično ili potpuno uništeno.

S obzirom na to da se napadu na Iran nisu pridružile zemlje članice NATO saveza, troškove snose samo SAD i Izrael. Prema američkim medijima, ukupni troškovi rata sa Iranom iznose oko 29 milijardi dolara. Krajem aprila, WSJ je izvestio da su Sjedinjene Države u ratu sa Iranom potrošile više od 1.000 dalekometnih raketa Tomahawk, kao i između 1.500 i 2.000 kritično važnih raketa presretača PVO sistema, uključujući THAAD i Patriot. Za SAD ovo nije mali novac, ali problem nije samo finansijski – tempo proizvodnje visokopreciznog naoružanja ne prati tempo potrošnje. U jednom trenutku, SAD su mogle da ostanu bez oružja, bez garancije da će Iran popustiti kao SRJ pre 27 godina.

Za razliku od SRJ, iranska PVO pokazala se dovoljno žilavom da nanese osetne gubitke protivniku. Pored razvoja domaćih sistema srednjeg i velikog dometa, Iran je razvio i pasivne sisteme, koji su odigrali ključnu ulogu u suprotstavljanju vazduhoplovnoj nadmoćnosti protivnika. Dok je SRJ tek tokom NATO agresije započela intenzivan razvoj takvih sistema, Iran ih je razvio u miru i otišao korak dalje. Uz to, Iran je ogromna zemlja sa velikim brojem ciljeva, što je dodatno otežalo napade.

Ko je u boljem položaju posle 78 dana rata — Iran ili SRJ? Za razliku od SRJ, Iran nije potpuno izolovan. Očuvao je dovoljno kapaciteta da i dalje bude pretnja SAD na Bliskom istoku i da se suprotstavi kopnenoj invaziji. Prema zapadnim analizama, Iran je sačuvao oko 70% svojih kapaciteta raketa i udarnih dronova. Da se rat nastavio, u jednom trenutku bi se sveo na sporadične udare obe strane, dok bi se u SAD otvorilo pitanje poštovanja zakona o vođenju rata bez odobrenja Kongresa. To bi predstavljalo poraz za SAD. Iako nevoljno, Iran je pod uticajem Pakistana pristao na sporazum sa SAD, čime je velikoj vojnoj sili pružen „častan izlaz“ iz rata. Postavlja se pitanje da li je SRJ mogla da odugovlači sa sporazumom koji je doveo do rezolucije SB UN 1244, koja se danas grubo krši.

Koliko će trajati primirje? Prema ranijim procenama, rat će biti u prekidu bar do završetka Svetskog prvenstva u fudbalu, polovinom jula. U međuvremenu, SAD je pokrenuo veliki ciklus nabavki krstarećih raketa. Kako prenosi The Wall Street Journal, Pentagon želi da operativno kupi 10.000 budžetskih krstarećih raketa u roku od tri godine, a povod je bio upravo rashod naoružanja tokom operacija protiv Irana. Sa kompanijom Anduril potpisan je okvirni sporazum za nabavku 3.000 raketa Barracuda 500M, čija će isporuka početi u prvoj polovini naredne godine. Kapaciteti proizvodnje i isporuke su udvostručeni, a na Bliski istok je dopremljen sistem Dark Eagle – zasad jedini hipersonični sistem kojim SAD raspolaže.

Otkazane su isporuke krstarećih raketa Tomahawk stranim naručiocima. CNN je izvestio da je šef Pentagona Hegseth potpisao memorandum kojim se ukida prebacivanje jedinice sa dalekometnim raketama Tomahawk u Nemačku. Ovo se može tumačiti kao deo pogoršanih odnosa sa Nemačkom, ali i kao nastojanje SAD da izbegne uvlačenje u nuklearni rat sa Rusijom. Naime, pored Velike Britanije, Nemačka je glavni motor podrške EU Ukrajini, zbog čega bi mogla biti glavna meta eventualnih ruskih udara na evropske zemlje koje pružaju podršku Ukrajini. SAD je oduvek izbegavala ulazak u svetske sukobe od samog početka, ali podrška Nemačkoj u eventualnom sukobu sa Rusijom verovatno neće izostati. Jedini problem je da li će Rusija pristati na konvencionalni sukob, jer je svesna da ga sama ne može dobiti.

U drugoj polovini godine u sukobu SAD sa Iranom mogući su udari radi borbenog testiranja novog naoružanja, ali tako da ne izazovu nove iranske napade na zemlje Zaliva. To će biti vrlo teško s obzirom na predviđeno reagovanje Irana tokom dosadašnjeg sukoba. Paralelno, SAD radi na učvršćivanju prisustva na Bliskom istoku, uključujući pomorsku blokadu, koja je možda bila bolji način da se postigne sporazum o obogaćivanju uranijuma nego agresija, ako je to bio cilj. Problem je što se američkom predsedniku mandat završava za dve godine, a ambicija je da se rat u Ukrajini iskoristi za slabljenje Rusije, Kine i celog BRIKS-a gubitkom još jedne članice.

SAD su daleko od ostvarenja ciljeva na Bliskom istoku. Iran će opstati, a sada je počela borba da ne preraste u regionalnu silu koja bi ugrozila prisustvo SAD i opstanak Izraela. Izrael, saveznik SAD, suočava se sa novim načinom vođenja rata od strane Hezbolaha, koji je po prvi put dovoljno efikasan da nanese ozbiljne gubitke trupama IDF na terenu. Veliki problem za SAD i Izrael predstavlja gubitak obaveštajnih struktura unutar Irana, što se jasno pokazalo tokom rata od 28. februara do postizanja sporazuma o primirju.

Rat je odložen, a UAE su već počele izgradnju drugog cevovoda Fujairah koji će zaobići Ormuski zaliv, sa završetkom radova najavljenim za 2027. godinu. Ovo bi moglo da smanji nestašicu nafte na svetskom tržištu, a do eventualnog započinjanja nove runde rata sa Iranom, glavni napori SAD biće da, koliko toliko, omoguće dotok nafte na svetsko tržište.

Tehnički, rat je prekinut, iako se danas računa da je 78. dan od početka neprijateljstava. Trampova administracija to negira, što otvara mogućnost da se nova faza sukoba računa kao novi početak – bez odobrenja Kongresa. Međutim, da bi takav potez prošao u Kongresu i da se ne bi kršili američki zakoni, verovatno će se sačekati naredna godina, kada bi mogao da počne novi pokušaj smene vlasti u Iranu, osim ako vlasti u Iranu ne budu isprovocirane da udare pre toga, što same sebi ne bi smele dozvoliti.

SRJ je imala još samo 13 dana do postizanja možda boljeg sporazuma od onog sadržanog u Rezoluciji SB UN 1244, potpisanog u Kumanovu. Iako Kongres tada nije objavio rat SRJ, u nekoliko navrata je pristao na vanrednu dodelu novčanih sredstava za nastavak rata.