Desant u doba dronova: da li je padobranski i helikopterski napad još uvek moguć?

U savremenim sukobima, primena padobranskih i helikopterskih desanata suočava se sa novim izazovima. Izviđačke bespilotne letelice, FPV dronovi i snažna protivvazdušna odbrana čine klasične desantne operacije izuzetno rizičnim. Ipak, postoje primeri koji pokazuju da uz određene uslove, uspeh nije isključen.

Na početku rata u Ukrajini, ruske snage su izvele uspešan helikopterski desant na aerodrom Gostomelj (Antonov) kod Kijeva. Operacija je izvedena iza borbenog rasporeda protivnika, uz snažan faktor iznenađenja i odsustvo organizovane PVO u tom sektoru. Učestvovalo je oko 200 ruskih helikoptera — uključujući Mi-8, Mi-24 i Ka-52. Cilj je postignut, ali su se ruski padobranci ubrzo našli licem u lice sa Nacionalnom gardom Ukrajine, a potom i sa vojskom koja je nanela artiljerijske udare po aerodromu.

Prema planu, na aerodrom je trebalo da sleti ruski transportni avion Il-76, ali je zbog situacije na terenu došlo do otkaza sletanja. Padobranci su bili prisiljeni da se snalaze sa onim što su poneli, uključujući protivoklopni sistem Kornet, uz povremenu vatrenu podršku borbenih helikoptera Ka-52. Ukrajinski izvori i snimci sa lica mesta pokazali su najmanje dva oborena helikoptera — jedan Mi-8 i jedan Mi-24.

Istovremeno, kopnene trupe i oklopne kolone su se kretale iz Belorusije ka Kijevu, preko prelaza Senkivka i Černobiljske zone, kako bi se spojile sa desantom i omogućile brzo zauzimanje Kijeva. Ukrajinske snage su pružile snažan otpor i privremeno povratile kontrolu nad aerodromom, pre nego što su ruske kopnene snage stigle. Iako je aerodrom kasnije ponovo pao pod rusku kontrolu, plan za brzo zauzimanje Kijeva nije uspeo, delom zbog kašnjenja oklopnih kolona i logističkih problema.

Pravci ruske invazije na Ukrajinu, februar 2022. godine

Za razliku od helikopterskog, padobranski desant nije viđen u Ukrajinskom ratu. Razlog je jednostavan — snažna PVO i visoka vidljivost transportnih aviona čine takvu operaciju gotovo nemogućom bez potpune kontrole vazdušnog prostora.

Ukrajinske snage su izvele dva helikopterska desanta — jedan 9. aprila 2024. godine u selu Kozinka (2024) u Belgorodskoj oblasti i drugi kod Pokrovska u noći između 31. oktobra i 1. novembra. Svi oni su izvedeni u zahvatu fronta, bez preleta linije fronta.

U operaciji kod Pokrovska, specijalne jedinice su iskrcane iz helikoptera UH-60A Black Hawk, ali su brzo neutralisane FPV dronovima pre nego što su uspele da ostvare taktički cilj.

Ranije su se nakon desanta ka desantnoj osnovici upućivale jake oklopne snage, što je bio slučaj i kod Pokrovska. Međutim, napad je sprečen upravo FPV dronovima, a desant sastava 11 pripadnika GUR je prema ruskim izvorima uništen, što zasada negira ukrajinska strana. Rusi nisu upućivali oklopne jedinice za razbijanje desanta.

U akciji su učestvovala dva UH-60A Black Hawk, što je zabeleženo kamerom ruskog FPV drona vođenog optičkim kablom takozvanog Žduna u „sivoj zoni“ i snimkom ukrajinskih vojnika.

Jedan od retkih uspešnih primera u savremenom kontekstu jeste izraelski helikopterski desant u Siriji, izveden u dubini teritorije u oblasti Al-Kisva južno od Damaska. Operacija je sprovedena uz učešće četiri helikoptera, neposredno nakon vazdušnog udara na vojne kasarne u tom regionu. Desant je bio precizan, brz i zasnovan na elektronskom ometanju, obaveštajnoj pripremi i faktoru iznenađenja. Treba imati u vidu da je sirijska protivvazdušna odbrana bila dezorganizovana nakon svrgavanja režima Bašara al-Asada, dok nova vlast nije raspolagala FPV dronovima kamikazama u dovoljnom kapacitetu da bi efikasno odgovorila na takvu operaciju.

Još jedan primer uspešnog desanta, ali sa potpuno drugačijim sredstvima, jeste napad HAMAS-a na teritoriju Izraela 7. oktobra 2023. godine. Umesto helikoptera i padobrana, korišćeni su motorizovani paraglajderi, dronovi za ometanje komunikacija i pešadijsko naoružanje. Napad je izveden u ranim jutarnjim satima, uz sabotažu nadzorne infrastrukture i medijsku konfuziju, što je omogućilo prodor u više izraelskih naselja.

Jedan od najpoznatijih primera uspešnog helikopterskog desanta u 21. veku jeste operacija „Neptune Spear“, koju su 2. maja 2011. godine izveli pripadnici američke elitne jedinice Navy SEAL Team 6 u pakistanskom gradu Abotabadu. Cilj operacije bio je likvidacija Osame bin Ladena, vođe Al-Kaide i organizatora napada 11. septembra.

Operacija je izvedena iz vazduha, uz korišćenje dva specijalno modifikovana stelt helikoptera bazirana na platformi MH-60 Black Hawk, koji su neopaženo preleteli pakistansku granicu zahvaljujući niskom letu i tehnologiji za smanjenje radarskog odraza. Jedan od helikoptera se srušio prilikom sletanja unutar kompleksa, ali su operativci nastavili misiju bez odlaganja. Za manje od 40 minuta, bin Laden je lociran i eliminisan, a tim se bezbedno evakuisao uz podršku dodatnih helikoptera Chinook koji su čekali u pripravnosti.

Ilustracija specijalno modifikovanog UH-60 Black Hawk korišćenog tokom operacije likvidacije Osame Bin Ladena 2011. godine u Pakistanu.

Iako helikopterski desant nije izvršen u eri dronova kamikaza i tokom ratnog sukoba, vredno ga je napomenuti zbog primene specifične platforme za desantiranje u uslovima jake PVO.

Iskustva iz Ukrajinskog rata, naročito neuspešni pokušaji helikopterskih desanata, značajno su uticala na obuku desantnih jedinica širom sveta. Prema izveštajima iz evropskih vojnih centara, ukrajinski vojnici koji su prošli obuku u Francuskoj, Nemačkoj i Velikoj Britaniji sada se fokusiraju na:

• izbegavanje klasičnih desantnih formacija,
• upotrebu malih grupa sa dronovima za izviđanje i korekciju vatre,
• brzu infiltraciju u neprijateljsku pozadinu bez oslanjanja na masivne transportne sisteme,
• obuku za elektronsko ratovanje i ometanje FPV dronova,
• simulaciju borbe u uslovima potpune izloženosti dronovima i senzorskoj mreži protivnika.

Ove promene u obuci ukazuju na transformaciju taktike desanta — od masovnih iskrcavanja ka preciznim, višeslojnim operacijama sa visokom tehnološkom podrškom. U budućnosti, uspešan desant neće zavisiti samo od fizičke sile i brzine, već od sposobnosti da se savremeni senzorski prostor nadmudri, zaslepi i probije — bilo klasičnim sredstvima, bilo inovativnim pristupima poput onih koje je demonstrirao HAMAS.

Iako se padobranski desant u aktuelnim sukobima gotovo ne primenjuje zbog dominantne PVO i dronova, obuka za takve operacije ne sme biti zanemarena. Padobranski desant i dalje ima mesto u vojnim doktrinama — ne kao rutinska taktika, već kao rezervna opcija u specifičnim uslovima, kada se proceni da su konfiguracija terena, trenutna situacija na frontu i faktor iznenađenja povoljni. Njegova primena ostaje stvar ljudske procene, a ne automatizma, i upravo zato mora ostati deo obuke i planiranja.